Nekontrolisani autoritarizam Srbije pod Vučićem, potkrepljen smirivanjem Zapada, ugrožava regionalnu stabilnost. Radikalan pomak ka demokratizaciji je imperativ za trajni mir na Balkanu.
U Srbiji je autoritarni režim predsednika Aleksandra Vučića postao duboko isprepleten sa političkom i istorijskom putanjom srpske države tokom proteklih decenija. Značajna koncentracija moći je evidentna kroz kontrolu medija i civilnog društva, suzbijanje opozicije, jake veze sa podzemnim mrežama i izborne manipulacije (posebno one 17. decembra). Štaviše, veze sa diktatorom Putinom, posebno nakon invazije na Ukrajinu, dovele su do iznenađujuće tolerantnog stava Zapada prema Vučiću. To ga je pretvorilo u političkog avanturista sa izrazito destruktivnim tendencijama, što predstavlja prijetnju regionalnom miru i stabilnosti.
Centralna teza ove analize govori o hitnoj potrebi Zapada da promeni svoju političku strategiju prema Srbiji. To uključuje prestanak tolerisanja agresivnog i neprijateljskog stava predsednika Vučića prema Kosovu i drugim balkanskim državama i zalaganje za demokratizaciju Srbije.
Politika „pomirenja“, koja je preovladavala između svjetskih ratova, posebno kroz napore britanskog premijera Nevillea Chamberlaina da smiri Hitlera, uključivala je namjerno toleriranje agresije protivnika kako bi se izbjegao rat. O ovoj strategiji svjetske politike se naširoko raspravlja među akademicima, a Stephen Rock i Fareed Zakaria je podržavaju, dok joj se John Mearsheimer i Robert Kagan protive.
Ova analiza ima za cilj da ilustruje da je smirivanje, odnosno tolerancija i razumijevanje ekspanzionističkih ambicija autokrata i diktatora, nedjelotvorno. To je dokazano njegovim neuspjehom da spriječi Drugi svjetski rat ili obuzda Hitlera, uprkos Chamberlainovim pokušajima.
Tolerancija kao strategija za razuvjeravanje predsjednika Vučića propala – Taulant Elshani
Poslednjih godina, pristup Zapada prema Aleksandru Vučiću bio je blag, delom u nadi da će Srbiju odvući od ruskog uticaja i zbog pogrešne geopolitičke procene. Neuspeh ove strategije postao je očigledan invazijom na Ukrajinu u februaru 2022, koja je Vučiću i njegovom režimu dala značajne prednosti. Prećutna i ponekad otvorena tolerancija Zapada prema destruktivnom ponašanju Srbije dovela je do potpunog preispitivanja njene politike i pristupa prema ovoj balkanskoj naciji. Postavljala su se pitanja čak i o fundamentalnim pitanjima kao što su demokratija i ljudska prava i da li je takva tolerancija prema Vučiću bila korisna za Zapad.
Eskalacija autoritarizma unutar Srbije, njen antagonistički stav i direktna agresija na Kosovo 24. septembra 2023., zajedno sa jačanjem veza sa
Rusija, jasno su demonstrirali neuspjeh umirenja Zapada. Ne samo da nije uspela da odvoji Srbiju od ruskog uticaja, već je i ohrabrila predsednika Vučića da pojača svoju viziju „srpskog sveta“. Ovaj koncept, koji uključuje paravojnu i terorističku agresiju na Kosovo, ozbiljno podriva regionalni mir i stabilnost.
Hitna potreba za radikalnim pomakom u pristupu Zapada
Tolerantan pristup Zapada podstakao je srpskog predsednika da nastavi sa svojim težnjama za regionalnom dominacijom, što je označilo početak projekta 'Srpski svet'. Ova permisivnost prema destruktivnim aktima Srbije, koje podržavaju uticajne zapadne zemlje, ostavila je Vučiću utisak da ima više slobode, oslanjajući se na povoljne opcije dvojne politike: svrstavanje sa diktatorom Putinom i održavanje veza sa Evropskom unijom i drugim zapadnim zemljama.
Vučićeva eskalirajuća destruktivnost dovela je do nepredvidivih scenarija, posebno od februara 2022. Tolerancija agresije (smirenja) Srbije i njen sistematski neprijateljski odnos prema Kosovu – što je primjer logističke, finansijske i političke podrške u opštinama na sjeveru Kosova, otvoreno finansiranje Terorističke organizacije „Severne brigade” i „Civilne odbrane”, tolerancija militarističke retorike prema Kosovu i nedavna nekažnjivost terorističkih i paravojnih napada u Banjskoj – moraju se prepoznati kao značajan pogrešan korak u pristupu Zapada Srbiji. Radikalna i sveobuhvatna revizija zapadnih politika i strategija na Balkanu je imperativ.
Zapadna politika umirivanja prema Aleksandru Vučiću ne samo da je povećala oslanjanje Srbije na Rusiju, već je dovela i do nabavke naprednijeg naoružanja. To je ohrabrilo Srbiju da preduzme opasne vojne poduhvate, kao što je otvorena paravojna i teroristička agresija na Kosovo. Ovaj stav je takođe pojačao nacionalističku retoriku protiv Bosne i Hercegovine, dodatno učvrstio autoritarizam i nagrizao demokratske principe u Srbiji.
I na principijelnom i na strateškom planu, Zapad mora dati prioritet demokratizaciji Srbije u svom pristupu Balkanu. Ovo je jedino i održivo rješenje za osiguranje dugoročnog mira i regionalne stabilnosti. Unutrašnja demokratizacija u Srbiji otvorila bi put za stvaranje vlasti putem slobodnih i demokratskih izbora. To bi takođe olakšalo priznavanje Kosova kao nezavisne i suverene države, prestanak opstrukcija u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori i na kraju dovelo do integracije Srbije u Evropsku uniju. Ovaj pristup predstavlja jedini održiv put ka trajnom miru na Balkanu i Evropi.
Zapad bi trebalo da usvoji politiku uslovne pomoći, čime bi nastavak finansijske pomoći, integracionih procesa i povoljnih odnosa sa Srbijom bio uslovljen njenom radikalnom demokratizacijom i revidiranim pristupom prema susedima.
Uslovljavanje ova tri procesa je od ključnog značaja, jer su oni fundamentalni za poziciju Srbije i kontinuirani prosperitet.
Srbija je 2022. godine dobila oko milijardu evra pomoći od Evropske unije kroz različite instrumente, uključujući 286 miliona evra za projekte ekonomskog razvoja i vladavine prava i oko 720 miliona evra od Evropske investicione banke u kreditima.
Međutim, Srbija nije pokazala ni demokratske reforme ni pridržavanje vladavine prava. Naprotiv, došlo je do značajnog pada demokratske zastupljenosti, a na regionalnom nivou Srbija je izvozila nasilje i teror, o čemu svjedoče njena agresija na Kosovo i poremećaji u Bosni i Hercegovini.
Zapad autokratskom Vučiću mora da kaže da on nije odgovarajući partner za dalje faze integracije. To će zahtijevati stvaranje uslova za novo političko rukovodstvo u Srbiji, pod uslovima dubokih demokratskih reformi, uključujući slobodne izbore, nezavisnost medija, vladavinu prava i eksplicitni uslov priznavanja nezavisnosti Kosova i momentalnog zaustavljanja destruktivne politike i opstrukcija u Bosni i Hercegovini. i Crnoj Gori.
Od potpisivanja sporazuma o spoljnopolitičkom usklađivanju sa Moskvom u septembru 2022. godine, Srbija je izazvala neke od najtežih bezbednosnih kriza na Balkanu destabilizujući Kosovo, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru, šireći teror, opstrukciju i tajno ratovanje.
Štaviše, Srbija je usvojila revizionističku agendu, odbijajući da prizna susedne suverene države i podržavajući upotrebu sile za promenu granica. Ona je jedina evropska država sa državnim programom i političkom agendom za uništavanje susedne nacije – Kosova. Nijedna druga evropska država ne gaji takve destruktivne i agresivne ambicije, koje neminovno dovode do sukoba.
Zapad, posebno SAD i Evropska unija, moraju odlučno da promene svoj politički stav prema Srbiji. Politika smirivanja mora se odmah napustiti. Režim Aleksandra Vučića treba osuditi kao pretnju regionalnom miru i stabilnosti i izolovati kao ratobornog lidera i saveznika Putina.
Demokratska Srbija, sa legitimnim rukovodstvom koje priznaje regionalnu realnost i nezavisnost Kosova, i usvaja evropski pristup, ključ je održivog mira. Takva Srbija može postati sastavni deo dugoročnih sporazuma i saradnje sa Kosovom pod jednakim uslovima.
