Напад српских националиста у Бањској, на северу Косова, који је резултирао смрћу једног косовског полицајца и рањавањем још двојице, представља најтежи пример насиља у земљи од краја рата 1999. године и пратећег НАТО-а. интервенција.
У Бањској видимо демонстративни доказ да Београд има обновљену спремност да насиљем обликује политичке прилике у суседним државама. Директна умешаност служби државне безбедности Србије у напад – кроз њихову сумњиву набавку оружја и муниције, коришћење својих објеката за припрему напада и познате везе нападача са вишим ешалонима српског руководства – захтева значајне реакција престоница Квинте и владе Косова.
Следећи извештај излаже пет препорука о политици за адекватан одговор на догађаје у Бањској, обезбеђујући пре свега да Београд неће ризиковати даљу ескалацију насиља. Веродостојне последице и успостављање убедљивих капацитета за одвраћање у Приштини су кључни за обезбеђивање стабилности Косова и читавог региона Западног Балкана. Ако се српским националистичким елементима дозволи да верују да је насиље поново дозвољено оруђе политичког утицаја, они неће само угрозити безбедност, суверенитет и територијални интегритет Косова. С временом ће и Босна и Херцеговина и Црна Гора вјероватно бити на мети. Исто би такође довело до даљег демократског назадовања у Србији, што би такође повећало изгледе за међудржавни сукоб у региону.
Ни НАТО ни ЕУ не могу себи приуштити још једну кризу на више фронта у региону, посебно имајући у виду нагли пад глобалних геополитичких услова од фебруара 2022. Сходно томе, препоруке из овог извештаја, ако се спроведу, не само да би значајно побољшале стабилност и безбедност Косова, али би такође обезбедио интересе Запада у одржавању мирног окружења широм Западног Балкана.
То је, у крајњој линији, и кључни аналитички циљ овог текста: наглашавање да је у интересу евроатлантске заједнице, пре свега, да има суверено, демократско Косово, чију безбедност веродостојно одржава њен сопствене службе за спровођење закона и обезбеђење. У том погледу, Србија је, на свом садашњем курсу, противник, а не партнер. Али, учвршћивањем западне подршке Косову и посвећености Косову, можемо, на време, да обезбедимо да ће српска политичка класа препознати да је њена тренутна максималистичка путања губитнички предлог: на међународном, али и унутрашњем плану. Јака, суверена држава Косово – заједно са Босном и Херцеговином и Црном Гором – су далеко највеће оруђе које евроатлантској заједници има да коначно омогући истинско прихватање у српском друштву да су југословенски ратови завршени и да су српски националистички експанзионистички пројекат – било да је стилизован као „Велика Србија“ или „Српски свет“ – поражени су.
Препорука 1: Замрзните дијалог Приштина-Београд у очекивању потпуног и непристрасног извештаја НАТО оперативне групе о догађајима у Бањској
Покушај да се обнови дијалог Приштина-Београд тренутно је неразуман и неразуман. Прво, с обзиром на одсуство формалних санкција Србији од стране САД и ЕУ након догађаја у Бањској, такав напор имплицитно шаље сигнал да је политички Запад спреман да толерише употребу силе за обликовање и усмеравање политичких преговора између Две стране. Као сигнал целом региону Западног Балкана, ово је дубоко деструктивно по сопствени интерес Запада у промовисању међународних норми и владавине права. Нити Косово, као суверена држава, не може дозволити да буде принуђено на политичке или дипломатске преговоре са владом која подстиче насиље на својој територији; то је политички самоубилачки предлог за сваку демократску владу.
Друго, инсистирање на обнављању дијалога иде усусрет јасно израженим принципима западне политике у другим текућим геополитичким жаришним тачкама, пре свега у Украјини и Израелу. И у случају руске агресије на Украјину и у терористичким нападима Хамаса на Израел, САД и друге престонице Квинте одбациле су преговоре као уверљиву алтернативу основним безбедносним интересима украјинске и израелске државе. Иако Косово није у стању активног рата, Србија је јасно покренула хибридну кампању против земље и њених грађана и као такво Косово мора да инсистира на истим основним безбедносним принципима као Украјина и Израел. Наиме, она мора да обезбеди потпуну правно-политичку контролу над сваким делом своје територије пре него што кредибилно размотри било коју алтернативну административно-уставну реформу(е) државе.
Неуспех да се то уради само ће олакшати појаву паралелног, супротстављеног политичког режима на територији Косова, чак и ако је исти номинално уграђен у уставни поредак земље. Довољно је погледати да ентитет Република Српска у БиХ и њене сецесионистичке власти препознају да ће дијалог и деволуција без функционалног, рационалног правосудно-безбједносног апарата, који слободно дјелује на цијелој територији државе, произвести само још већи хаос. Као такво, враћање могућности за наставак дијалога захтева потпуни обрачун догађаја у Бањској од стране непристрасног субјекта треће стране као што је КФОР или придружена атлантска обавештајна служба. Када се чињенице о нападу у потпуности утврде, а починиоци буду адекватно санкционисани (у политичком и правном смислу), дијалог се може наставити са циљем стварања правичног, али и функционалног оквира за будућу управу Косова.
Препорука 2: Повећана безбедносна помоћ Косовској полицији и Косовским безбедносним снагама
Као што је горе наведено, Косово мора бити признато као суверена страна у контексту спора са Србијом, без обзира на став(е) Београда и пет земаља које нису признале ЕУ. Сходно томе, Косово има право на све исте одредбе о државности као и сваки други суверени актер, чији је најосновнији аспект безбедносни монопол на целој територији територије државе. Косовска полиција и Косовске безбедносне снаге (КБС) стога захтевају континуирану, али и повећану подршку да би могли да пројектују силу и одржавају ред и закон у свим деловима Косова, укључујући север.
Током напада на Бањску, косовска полиција показала се као ефикасна и професионална снага, способна да одбије веома софистицирани, државно подржани паравојни напад. Али Србија несумњиво наставља да ужива значајну војну предност против Косова. Стога је од највеће важности да НАТО помогне косовским агенцијама за спровођење закона и безбедносним агенцијама у (поновном) успостављању кредибилног капацитета за одвраћање, са циљем да се успостави шири, регионални баланс снага против Београда.
Косовске власти треба да саопште Квинту и НАТО-у који су им прецизни ресурси потребни, али је очигледно да ће ова листа нужно укључити додатна високомобилна оклопна возила за косовску полицију, противоклопне и против-артиљеријске системе за КБС, као и комуналне хеликоптере за хитне службе у земљи (уп. испоруку америчких хеликоптера Хуеи ИИ 2022. Оружаним снагама Босне и Херцеговине).
Препорука 3: Поништавање мера САД и ЕУ против Косова
У међувремену, императив је да се пониште мере САД и ЕУ против Косова, које су уведене раније ове године након побуне српских националиста у Звечану, која је резултирала повредама за више од два десетина војника КФОР-а. Ове квазисанкције су несумњиво додатно охрабриле Вучића и повезане српске екстремистичке елементе у предводници напада на Бањску и повећале постојећу асиметрију у ставу међународне заједнице према двема странама.
Западне званичнике може и даље да мучи противљење Куртијеве владе једностраном усађивању Бриселског споразума из 2013. године, односно даљем преношењу органа локалне управе на шачицу општина са српском већином на северу без икаквог политичког покрета из Београда. Али Куртијева влада је и понудила разумне уступке у реализацији истог, а њена забринутост у вези са оружјем Србије против криминалних и екстремистичких елемената на северу се, нажалост, показала као проницљива и тачна. Нарочито у погледу премијеровог честог упоређивања постојећих модалитета „Заједнице српских општина“ које подржава САД и ЕУ са пропалим моделом Републике Српске из Босне и Херцеговине.
Разговори између Приштине и Квинте о алтернативним шемама управљања за север Косова могу и морају да се наставе; не само зато што се чини да је Приштина једина страна у спору која је вољна да расправља и расправља о овим питањима. Али такви разговори могу бити истински плодоносни само ако САД и ЕУ исправе грешку својих ранијих мера против Косова. За Приштину је обезбеђивање ове промене политике основно питање демократске одговорности према сопственим грађанима, који су јасно показали да неће толерисати владе које праве компромис са основним безбедносним и политичким интересима земље. Авај, с обзиром на непостојање истинских демократских процеса у Србији, то се не може рећи за режим у Београду.
Препорука 4: Непосредан пријем Косова у НАТО Партнерство за мир
Мале, али изузетно значајне потезе такође треба предузети да би се побољшао положај Косова у међународној заједници. Вероватно би најутицајнији од њих – који би такође побољшао безбедносни положај и капацитете земље – био пријем Приштине у НАТО-ов програм Партнерство за мир (ПзМ).
То је одлука коју НАТО може да донесе без сагласности или доприноса Србије, Русије или Кине. Најзначајнија препрека је непризнавање суверенитета Косова од стране четири државе чланице НАТО-а. Ипак, Алијанса несумњиво има капацитет да обезбеди пријем Косова у програм Партнерства за мир чак и ако они који не признају формално задрже своје постојеће ставове; једноставно би морали да се не противе уласку Косова у програм. Односно, не морају да подржавају тежње Косова у Партнерству за мир, само треба да се уздрже.
Ово би био разуман компромис јер би омогућио четворици земаља које нису признале да у великој мери задрже своје тренутне дипломатске положаје, уз побољшање међународног положаја Косова и способности НАТО-а да модернизује и развија одбрамбене способности Приштине. То би такође послало неопходан сигнал Београду да атлантска заједница неће бесконачно толерисати његове опструкционистичке активности. Коначно, то би био и пуцањ преко луке Русије и Кине, које све више долазе до става да су они – а не НАТО – ти који одређују услове ангажовања на Западном Балкану.
Препорука 5: Повећан дипломатски притисак на 5 земаља које нису признале ЕУ да откључају изгледе Косова за ЕУ и НАТО
Као што је примећено у целом тексту, садашња асиметрија у међународним статусима Србије и Косова, само је погоршала очигледну нерешивост спора. Конкретно, то је вештачки ојачало опструкционистичко држање Србије, иако су САД и ЕУ потрошиле огроман дипломатски и политички капитал да помере две стране ка нормализацији. Ипак, није Србија сама по себи та која је дозволила да се ова асиметрија задржи; управо су тврдоглави ставови пет непризнатеља ЕУ дозволили да овај проблем метастазира у велику геополитичку слабу тачку за целу евроатлантску заједницу.
Главни градови Квинте морају да изврше далеко већи дипломатски притисак на своје колеге из ове групе како би их, појединачно и колективно, покренули ка пуном признању суверенитета Косова. Мора се јасно објаснити да то више није питање чисто домаћих приоритета; у питању је кредибилитет и интегритет целокупног евроатлантског пројекта, на Западном Балкану и шире. Тренутно, на пример, и високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност и изасланик ЕУ за дијалог Приштина-Београд долазе из држава које нису признале. Ово је бесмислено и природно подрива кредибилитет ЕУ као поштеног посредника у овом спору.
Промена у само једном од пет престоница које нису признале (међу којима се Атина сматра да ће највероватније попустити) значајно би променила стратешки пејзаж односа Косова и Србије и на крају учинила да коначно решење буде далеко вероватније. То би значајно угрозило кредибилитет тврдокорног националистичког естаблишмента у Београду и послало јасан сигнал целој српској политичкој класи да ће евроатлантска заједница кренути напред ка интеграцији Косова у демократски поредак – без обзира на протесте Београда или протесте Београда. партнери у Москви и Пекингу.
Закључци
Ове препоруке, чак и ако се спроведу, не би одмах донеле трајно решење косовско-српског спора, углавном зато што суштина проблема остаје, као што је то био већи део последње три деценије, у непопустљивом националистичком политичком консензусу у Београд. Али ове препоруке нуде пут ка смањењу наше колективне зависности од (непостојеће) добре воље Вучићевог режима. Уместо тога, он наглашава мере које се могу предузети данас од стране евроатлантске заједнице, углавном без бриге или интеракције са Београдом или његовим партнерима у Кремљу или Пекингу.
Овај текст јасно показује да за будућност безбедности и суверенитета Косова није потребна сагласност геополитичких противника Запада, великих и малих. Евроатлантска заједница може да направи велике кораке ка довођењу ове младе демократске државе у своје окриље искључиво својом вољом, и то у тренутку када су Западу преко потребне стратешке и симболичне победе. Успјешном реализацијом овог програма исплатила би се и безбједност и стабилност сусједних држава, прије свега Босне и Херцеговине и Црне Горе, а тиме и побољшања колективне безбједности цијелог региона.
Остаје да се види да ли европски и амерички доносиоци одлука имају политичку вољу да крену ка стабилнијем и сигурнијем Западном Балкану.
