Неконтролисани ауторитаризам Србије под Вучићем, поткрепљен смиривањем Запада, угрожава регионалну стабилност. Радикална промена ка демократизацији је императив за трајни мир на Балкану.
У Србији је ауторитарни режим председника Александра Вучића био дубоко испреплетен са политичком и историјском путањом српске државе током протеклих деценија. Значајна концентрација моћи је евидентна кроз контролу медија и цивилног друштва, сузбијање опозиције, јаке везе са подземним мрежама и изборне манипулације (посебно оне 17. децембра). Штавише, везе са диктатором Путином, посебно након инвазије на Украјину, довеле су до изненађујуће толерантног става Запада према Вучићу. Ово га је претворило у политичког авантуристу са изразито деструктивним тенденцијама, што представља претњу регионалном миру и стабилности.
Централна теза ове анализе говори о хитној потреби Запада да промени своју политичку стратегију према Србији. То укључује престанак толерисања агресивног и непријатељског става председника Вучића према Косову и другим балканским државама и залагање за демократизацију Србије.
Политика „помирења“, која је преовладавала између светских ратова, посебно кроз напоре британског премијера Невила Чемберлена да смири Хитлера, укључивала је намерно толерисање агресије противника како би се избегао рат. О овој стратегији светске политике се широко расправља међу академицима, при чему је подржавају Стивен Рок и Фарид Закарија, док јој се противе Џон Миршајмер и Роберт Кејган.
Ова анализа има за циљ да илуструје да је умирење, односно толеранција и разумевање експанзионистичких амбиција аутократа и диктатора, неефикасна. О томе сведочи њен неуспех да спречи Други светски рат или обузда Хитлера, упркос Чемберленовим покушајима.
Толеранција као стратегија за разуверавање председника Вучића пропала — Таулант Елшани
Последњих година, приступ Запада према Александру Вучићу био је благ, делом у нади да ће Србију одвући од руског утицаја и због погрешне геополитичке процене. Неуспех ове стратегије постао је очигледан инвазијом на Украјину у фебруару 2022, која је Вучићу и његовом режиму дала значајне предности. Прећутна и понекад отворена толеранција Запада према деструктивном понашању Србије довела је до потпуног преиспитивања њене политике и приступа према овој балканској нацији. Постављала су се питања чак и о фундаменталним питањима као што су демократија и људска права, да ли је таква толеранција према Вучићу била од користи Западу.
Ескалација ауторитаризма унутар Србије, њен антагонистички став и директна агресија на Косово 24. септембра 2023., заједно са ојачаним везама за
Русија, јасно су демонстрирали неуспех умирења Запада. Не само да није успела да одвоји Србију од руског утицаја, већ је и охрабрила председника Вучића да појача своју визију „српског света“. Овај концепт, који садржи паравојну и терористичку агресију на Косово, озбиљно подрива регионални мир и стабилност.
Хитна потреба за радикалним заокретом у приступу Запада
Толерантан приступ Запада подстакао је српског председника да настави са својим тежњама за регионалном доминацијом, што је означило почетак пројекта 'Српски свет'. Ова пермисивност према деструктивним актима Србије, које подржавају утицајне западне земље, оставила је Вучићу утисак да има више слободе, ослањајући се на повољне опције двојне политике: сврставање са диктатором Путином и одржавање веза са Европском унијом и другим западним земљама.
Вучићева ескалирајућа деструктивност довела је до непредвидивих сценарија, посебно од фебруара 2022. Толеранција агресије (смирења) Србије и њен систематски непријатељски однос према Косову – што је пример логистичке, финансијске и политичке подршке у општинама на северу Косова, отворено финансирање Терористичке организације „Северне бригаде” и „Цивилне одбране”, толеранција милитаристичке реторике према Косову и недавна некажњивост терористичких и паравојних напада у Бањској – морају се препознати као значајан погрешан корак у приступу Запада Србији. Радикална и свеобухватна ревизија западних политика и стратегија на Балкану је императив.
Западна политика умиривања према Александру Вучићу не само да је повећала ослањање Србије на Русију, већ је довела и до набавке напреднијег наоружања. То је охрабрило Србију да предузме опасне војне подухвате, као што је отворена паравојна и терористичка агресија на Косово. Овај став је такође појачао националистичку реторику против Босне и Херцеговине, додатно учврстио ауторитаризам и нагризао демократске принципе у Србији.
И на принципијелном и на стратешком плану, Запад мора дати приоритет демократизацији Србије у свом приступу Балкану. Ово је једино и одрживо решење да се обезбеди дугорочни мир и регионална стабилност. Унутрашња демократизација у Србији отворила би пут за стварање власти путем слободних и демократских избора. То би такође олакшало признавање Косова као независне и суверене државе, престанак опструкција у Босни и Херцеговини и Црној Гори и на крају довело до интеграције Србије у Европску унију. Овакав приступ представља једини одржив пут ка трајном миру на Балкану и Европи.
Запад треба да усвоји политику условне помоћи, чиме би наставак финансијске помоћи, интеграционих процеса и повољних односа са Србијом зависио од њене радикалне демократизације и ревидирања односа према суседима.
Условљавање ова три процеса је кључно, јер су они од суштинског значаја за позицију Србије и текући просперитет.
Србија је 2022. године добила око милијарду евра помоћи од Европске уније кроз различите инструменте, укључујући 286 милиона евра за пројекте економског развоја и владавине права и око 720 милиона евра од Европске инвестиционе банке у кредитима.
Међутим, Србија није показала ни демократске реформе ни придржавање владавине права. Напротив, дошло је до значајног пада демократске заступљености, а на регионалном нивоу Србија је извозила насиље и терор, о чему сведоче њена агресија на Косово и поремећаји у Босни и Херцеговини.
Запад мора да пренесе аутократском Вучићу да он није одговарајући партнер за даље етапе интеграције. То ће захтевати стварање услова за ново политичко руководство у Србији, под условима дубоких демократских реформи, укључујући слободне изборе, независност медија, владавину права и експлицитни услов признавања независности Косова и моменталног заустављања деструктивне политике и опструкција у Босни и Херцеговини. и Црној Гори.
Од потписивања споразума о спољнополитичком усклађивању са Москвом у септембру 2022. године, Србија је изазвала неке од најтежих безбедносних криза на Балкану дестабилизујући Косово, Босну и Херцеговину и Црну Гору, ширећи терор, опструкцију и тајно ратовање.
Штавише, Србија је усвојила ревизионистичку агенду, одбијајући да призна суседне суверене државе и подржавајући употребу силе за промену граница. Она је једина европска држава са државним програмом и политичком агендом за уништавање суседне нације – Косова. Ниједна друга европска држава нема такве деструктивне и агресивне амбиције, које неминовно доводе до сукоба.
Запад, посебно САД и Европска унија, морају одлучно да промене свој политички став према Србији. Политика смиривања мора се одмах напустити. Режим Александра Вучића треба осудити као претњу регионалном миру и стабилности и изоловати као ратоборног лидера и савезника Путина.
Демократска Србија, са легитимним руководством које признаје регионалну реалност и независност Косова, и усваја европски приступ, кључ је одрживог мира. Таква Србија може постати саставни део дугорочних споразума и сарадње са Косовом под једнаким условима.
